Уједињене нације (UNDP) идентификују преко 40 различитих форми урбане пољопривреде: од баштованства (поврће, воће) до аквакултуре, од малих башти за потребе једног домаћинства до већих башти намењених производњи за продају (тржиште), укључујући ту и узгој разних врста стоке – од живине, зечева и коза до узгоја пужева, свилене бубе и гајења пчела. Производњом хране у градовима бави се близу 800 милиона људи, који укупно производе око 15 одсто свјетске хране.


Нешто краћа дефиниција у википедији каже да је Урбана пољопривреда пракса узгајања, прераде и дистрибуције хране унутар или непосредно око градова (urban and peri-urban) која осим разних биљних усева укључује и узгој стоке, аквакултуру, агро-шумарство и хортикултуру.


Иако се ова активност углавном одвија у градовима земаља у развоју (у Африци, Азији и Јужној Америци) које карактерише недовољна запосленост становништва и релативно низак просечан стандард, њен значај је огроман и у земљама са убрзаним растом. Тако на пример, кинески град Шангај (подаци из: RUAF – Why Urban Agriculture?), који према попису из 2000-те године има око 17 милиона становника, добија са своје урбане и пери-урбане територије око 60% градског поврћа, 100% млека, 90% јаја и 50% потребних количина свињског и живинског меса.


Транзиција ка производњи хране у градовима све је присутнија и у развијеном делу света: у Британији је дозвољено држање кока-носиља (у кавезима) у баштама градских породичних кућа; локална управа у једном белгијском граду понудила је својим грађанима потпуно бесплатно кавез са по две коке-носиље – са једином обавезом да их хране органским "отпадом" из породичне кухиње (да се смање количине комуналног отпада); градоначелник Лондона је током 2008. године отворио око 1500 локација у граду за узгајање поврћа; у немачким и британским градовима могу се видети кошнице са пчелама у баштама приватних кућа али и на крововима градских солитера, па чак и на крову британског парламента; на равним крововима високих зграда у америчким градовима (чак и на њујоршком Менхетну) људи узгајају органско повће, држе кокоши у кавезима и узгајају пчеле, а постоје и ресторани који искључиво служе храну произведену у граду.


И поред изузетног значаја ове активности на обезбеђивању хране за део градског становништва, као и њеног значаја у рециклажи градског смећа органског порекла, локалне власти најчешће забрањјују производњу хране у градовима или се према њој односе као према нужном злу. Уз пар изузетака, производња хране у градовима се доскора одвијала без институционализоване помоћи пољопривредних стручњака и урбаних планера.


Урбана пољопривреда је важан део концепта локализације хране и неопходан састојак модела Одрживих градова, па зато интерес за њом расте у свим деловима света. Њоме се обавља продуктивна рециклажа органског отпада у градовима и производи здрава органска храна (која у производњи тражи више људског рада), скраћује транспорт између места производње хране и места њене потрошње (смањивање трошкова као и емисије штетних гасова), подиже ниво економских активности у градовима и стварају нова радна места (куповином локалне хране новац се реинвестира у локалну економију) а озелењавањем градских површина (разним биљним усевима) смањује се ефекат већ испуштеног угљен-диоксида.


Више од једне трећине хране у богатим земљама заврши као отпад (остатак јела, храна којој је истекао рок употребе, отпаци код припреме хране). Већи део градског ђубрета је заправо органског порекла па његово сакупљање, изношење и депоновање троше значајан део средстава из градског буџета. Распадањем органске материје на депонијама ствара се метан, гас који утиче на глобално загревање и промену климе и који је, као гас са ефектом стаклене баште тридесет пута штетнији од угљен-диоксида.


Рециклажа органског отпада преко урбане пољопривреде одвија се кроз процес његовог поновног коришћења као хранива, и то углавном у два вида: његовим компостирањем добија се органско ђубриво за биљну производњу а један део органског ђубрета је одлично храниво за стоку (производња меса, млека, јаја и др.). Осим чврстог органског ђубрета, рециклажа градског отпада обухвата и коришћење (делимично пречишћених) отпадних вода за потребе иригације пољопривредног земљишта, а у неколико земаља (у Канади, САД и Аустрији) већ постоје постројења за рециклажу фосфора из градског канализационог муља.


Још у античкој Персији органски отпад из градова коришћен је за урбану пољопривреду. Мачу Пикчу је познат пример поновне употребе воде за иригацију зелених тераса за производњу хране. Током светских ратова у САД, Канади и Великој Британији примењиван је концепт назван Victory Garden (башта победе) – сађење хране на приват­ним парцелама али и у јавним парковима. У Немачкој се почетком 19. века појавио систем баштованства на парцелама од 400 до 500 m2 које су дате на коришћење појединцима за малу или никакву накнаду. Поред овога други систем који се данас примењује за производњу хране у урбаним срединама јесте заједничко баштованство – на одређеним парцелама храну може узгајати више корисника (community gardening). P-Patch је познати концепт ове врсте карактеристичан за Сијетл, САД.






Текст преузет са http://durmitor.wordpress.com/